Zlatni mrav

Juče u tišini mekanog dana
dok sam u bašti čitao novine
ugledah zlatnog mrava
na prašnoj postelji ruže.
Prišao sam mu
i pružio prste ko stepenice
sišao je
i u kotlini hrapavog dlana
sklopio današnje novine.
Sklopio sam i ja svoje.

Sećanja na Kremonu I

Sećaš li se Kremone
dragi pratioče ?
Uske kaldrme punjene smolom
krsta na vilici oblaka
tmine predvečerja i pomalo lakome beline jutra
i još neugaslog smrada pacova.
Sećaš li se Kremone?
Tamo smo se sreli
jednog pitomog dana prerušenog u izvesnost
u surevnjivu tišinu.
Znao si i znali su svi građani Kremone,
danas će jedna glava pasti
odmah ispod krsta,
čeljusti sveta razjapljena su samo za tebe.
A tu je mogao biti neko drugi ?
Neko hitriji, hrabriji od tebe.
Sećaš li se Kremone
dragi prijatelju ?
Nisi zažmurio
nisi zatvorio usta,
a mrtav si dragi prijatelju
mrtav otisnut u večnost
opšiven samoćom
i mirom za kojim se žudi.
To je večnost sklopljena kao šaka
u tvojim grudima.
To je ono što si želeo u Kremoni
kada smo se sreli.
A govorio sam ti da možda nije pametno tako.
Ja se sećam Kremone.
A ti?

Odlazak u tamni vilajet

Vezan sam jezikom!
To je znak da se treba zagasiti.
Kikoćem se vilama u lice.
Sa svim zlom na učkuru dugom
povlačim čamno breme za sobom
i više nisam sam.

Podvukao sam slovo crnine.
Uvrežio se u pepelu i ljazi.
Glođu me aveti, harpije, crvi,
a ipak dišem dublje no ikad,
podan i dičan
u ovom ropcu s mirisom strvi.

Krvlju i suzama rovarim zemlju.
Utrobina mi lokva svih zala,
isposnica trnjem probodena,
pasja hrana i lovina,
ali ne, više nisam sam
i zemlja je tako mnogo dala.