Zašto mi se klanjaš u ovome času?
Ko je noćas tiho proboden tom kamom?
Još su ti i usta puna ljudskog mesa,
još nedužne ruke i oči ti snivaš,
zašto su ti grudi nosioci besa?
U čijoj ćeš krvi ti noćas da plivaš?
Spokojno ćeš da se u visine vineš.
Zbog kakve to sile dete moje gineš?
Oprosti mi oče u ovome času!
Probodeni behu svi mladi i zreli,
vidiš tamo negde visoko međ’ zvezde,
tamo sam ja sluga svome vernom caru,
tamo se Minerve i Triglavi gnezde,
i svako je odan svome gospodaru!
Veruješ li oče ono što ti zborim?
Veruješ li da se ja za veru borim?
Verujem ti dete u ovome času,
praštam ti sve grehe i glave na kolcu,
al’ te molim dete da se svega maneš,
zatrapi sve dogme, apokrife, bese,
jer brzo ćeš dete kraj Hada da planeš,
uz vrelo vino, narcise i čemprese.
Još oko tebe može cvetati sreća,
umesto lovora, tamjana i sveća!
Verujem ti oče u ovome času,
oči mi previše ispustiše krvi,
al’ sada je kasno, al’ sada je kasno!
Svuci me starino i okaj mi grehe,
kada već umirem da umirem časno,
prekršten i miran kraj te svete reke!
Uroni me oče i drži mi glavu,
dok se visoko u visine ne vinem,
tek ćeš onda videt’ ko je tu u pravu,
i zbog čega danas ja kraj tebe ginem!
Sa neke druge strane 