Kada sam bio mali

Kada sam bio mali,
mislim mlad ne nizak,
sve mi se činilo velikim
iako je sve bilo tako malo.
Sada kada više nisam mali
premda sam i dalje nizak,
sve mi se čini još većim
iako je sve manje i manje.
Zgrade su više no što su bile.
Ulice šire, sokaci zabačeniji,
ali mnogo moderniji.
Sunce nam je bliže.
Jedino nam zemlja sve manja,
a more sve niže i niže.
Ljudi su takođe veći no ikad,
ali ne po čojstvu i junaštvu
niti po svetosavlju i pravoslavlju
il’ devojaštvu i monaštvu
niti po pravdoljublju i rodoljublju,
častoljublju i čovekoljublju
već po koristoljublju i srebroljublju
sebeljublju i samoljublju,
pa tonemo u raku sve dublju i dublju.
Veličamo samo sami sebe.
Jezik nam se ispreplitao.
Kvačice nam zameniše tilde i sedilje.
Zatrasmo pelcere i groblja,
pa tuđe uzesmo štambilje,
grozne skice zlobe i taštine
i rasusmo se po poljani zoblja
ne bi l’ nikli dični iz prašine.
Krvoločne horde nam zemlju orobiše.
Zatrapiše i satrše nas satrapi iz Satrapije;
sa bliskog zapada iz Alemanije,
a mi im širom pružamo ruke i otvaramo kapije
dok nam lagano vade oči najnehumanije.
Pale nam kuće od temelja do krova;
slavno dostojanstvo stare spomenice;
svetih praotaca naših sukurdova
postade samo prljavi orden neke doseljenice.
Reči nam nemaju više nikakvog smisla.
Zaboravismo i na Stupove i na Ljevišku!
Istoriju prekrojismo tupim perom
i onu usmenu i onu knjišku.
Rasprodasmo i očevinu i majčevinu.
Prokockasmo bratstvo i jedinstvo.
Više nam sveto nije ni sestrinstvo ni očinstvo.
Sopstveno žilište, crvenu jamu
zaveštasmo nekome dođošu,
očevu pušku, dedinu kamu,
ikonu svetu obasjanu ljeskom,
majku, sluškinju, Bogorodicu devu,
poskurnik, česnicu, narod pod freskom,
Simeonov stihar, knjigu Anrićevu.
Sve rastočismo i proćerdasmo!
Drugi su nam krivi što se samoubismo,
što sami sebe pogubismo,
što se međusobno proterasmo.
Što nam više ni ognjište ni njiva
ni dvorište ni ’lad od šljiva
nisu sveta mesta i sjatišta,
što ih zameniše megdani ponosa
krvavi rovovi, kaurska ratišta.
Drugi su nam krivi i njih kudimo.
Drugima masne bukagije stavljamo.
Zapravo se sami sebi suprostavljamo
i mnogo bi rekli da samo ludimo.
Ali ne, ne!
Mi znamo zašto to radimo,
jer tako rastemo, tako postajemo ljudi,
tako zrimo i bistrimo,
tako smo sve veći
tako se sve više sokolimo,
dok sami sebe krunišemo,
krilatimo i zlatimo,
a u stvari se samo brišemo
i to smo spremni glavom da platimo.

Molba

Molio sam za spasenje,
znam da si me odgurnuo,
visoko je tvoje bdenje,
možda nisi dobro čuo.

Molio sam se za njive,
kišne dane, rane šljive
i za gluve i za neme,
samo vreme gubi vreme.

Molio sam se za naos,
Bože, nek se smiri haos,
mislio sam biće mira,
tamburica tiho svira.
Al’ ništa od toga!

Pomozi nam božji sine.
Da li vidiš sve te kuje?
Znam da gledaš sa visine,
prevarante i buržuje
ili popa kako psuje,
al’ ni njemu nije lako.

Pomozi nam božji sine.
Sve što vidiš nije fol,
neuci nam viču s bine,
da je život samo bol.

Baci barut i čistotu,
osveštanu sa nebesa,
pa nam daruj svu divotu,
malo vode i čen mesa.

Ako hoćeš ti usliši,
ako nećeš ja se bojim
i od višeg ima viši,
kunem ti se ocem tvojim!