Izvinjenje

Hiljadu me misli u sekundi slama.
Pogled preko stola, miris tvoje kose pred zoru,
uzbrdice i nizbrdice, kaldrme i sokaci,
nespretni pokreti tvojih ruku dok ispijaš vino,
ukusi davno prezrelog voća,
cveća, tvoje kože
i način na koji se osmehuješ…

Izvini,
to je sunce krivo što mi srce mami
ka tebi da hoda uzavrelo, meko
i da traži mesto gde bejasmo sami,
mesto gde je neko od nas nekad ček’o.

Izvini,
hiljadu me misli u sekundi slama.
To je kiša kriva što mi oči kvasi,
dok pogledom palim vatre tvoga tela.
To je kiša kriva što te živu gasi
i vraća mi kusur jada i pepela.

Izvini,
sve su mi sante krvlju umazane.
Moj je svetionik srušen jako davno
i svaka mi sreća kao žiška plane
sve crno i sivo, sve bedno i slavno!

Izvini,
zbog pogleda, zbog reči, zbog dodira.
Izvini i što je pala Kartagina
i što se krstim i što se molim,
što stavljam lance slobodi godina.
Izvini još jednom i što te volim.

Pelcer

U ovom dobu moga života
samo je biljka jednaka meni.
Samonikla sama kraj trulog plota.
Ona i deca pupoljci njeni.

Tako je sama na ovom svetu
svako je slama latice kida,
a miris njen tako u letu
opija ljude bez trunke stida.

U ovom dobu moga života
kad mi na trem ne sleću ptice,
samo je biljka kraj trulog plota
moj oganj nade i sveto lice.

Ako ikad prođeš kraj trulog plota,
otkini pelcer iz tog buketa.
Možda je on izvor života.
Možda će znati lepše da cveta.

Kruška (Junska lepotica)

Kad nestanem s vaseljene,
a kiša me rodi novog
doživeću vaznesenje
kraj skiptara Velesovog.
Vrh vrleti gde još sneži
jeribasma smrtna, medna,
ucveljena voćka leži
u valovu; sunca žedna.

Kada niknem iz crnice
pokraj mladog raskovnika
s plodom one grešne klice
utelovljen u smrtnika.
Kada niknem iz crnice
veran zemlji volšebnika
pokraj junske lepotice
smaragdaste; ljudskog lika.

Iznikla kraj mrtvog tela
pastira iz ognja vrelog.
Božji dar; zdela cela
njenog ploda neuvelog.
Utihnula u iviku.
Raskićena i spaljena,
zamućena u ibriku
osta letnje kiše željna.

Mirovaću na ravnici
gnevnih i sirotih duša,
koje behu ljubavnici
tu pod bedrom oskoruša.
Rasuću se svud po polju,
grančice i srž mi meku,
po bršljanu i kukolju
nek’ me mesto nje odseku.

Pe neka me nakeleme
uz stabljiku lepotice
i nek’ moje bace seme
međ’ korenje besmrtnice.
Pokraj junske lepotice
da joj hladom čuvam granje
i milujem zlatno lice,
žadom bojen plod pred branje.