Category Archives: Poezija

Sećanja na Kremonu I

Sećaš li se Kremone
dragi pratioče ?
Uske kaldrme punjene smolom
krsta na vilici oblaka
tmine predvečerja i pomalo lakome beline jutra
i još neugaslog smrada pacova.
Sećaš li se Kremone?
Tamo smo se sreli
jednog pitomog dana prerušenog u izvesnost
u surevnjivu tišinu.
Znao si i znali su svi građani Kremone,
danas će jedna glava pasti
odmah ispod krsta,
čeljusti sveta razjapljena su samo za tebe.
A tu je mogao biti neko drugi ?
Neko hitriji, hrabriji od tebe.
Sećaš li se Kremone
dragi prijatelju ?
Nisi zažmurio
nisi zatvorio usta,
a mrtav si dragi prijatelju
mrtav otisnut u večnost
opšiven samoćom
i mirom za kojim se žudi.
To je večnost sklopljena kao šaka
u tvojim grudima.
To je ono što si želeo u Kremoni
kada smo se sreli.
A govorio sam ti da možda nije pametno tako.
Ja se sećam Kremone.
A ti?

Odlazak u tamni vilajet

Vezan sam jezikom!
To je znak da se treba zagasiti.
Kikoćem se vilama u lice.
Sa svim zlom na učkuru dugom
povlačim čamno breme za sobom
i više nisam sam.

Podvukao sam slovo crnine.
Uvrežio se u pepelu i ljazi.
Glođu me aveti, harpije, crvi,
a ipak dišem dublje no ikad,
podan i dičan
u ovom ropcu s mirisom strvi.

Krvlju i suzama rovarim zemlju.
Utrobina mi lokva svih zala,
isposnica trnjem probodena,
pasja hrana i lovina,
ali ne, više nisam sam
i zemlja je tako mnogo dala.

Izelice

Jedu me jedu
jedu me snovi.

Buše mi užegle tavne davnine
kopaju jame zaborava,
rovare presahla grcanja,
a ne znaju da se u tim prokopima
sakrvenim ispod obrazine i kože
u tim kotlinama krhkim
od smeđe pene i lake građe
legu vražija jaja
i plove učmale koščate lađe.
Ne znaju da se ovde slivaju vode
sa trošnih padina neba
i spe lakomi sipci
što tope sablasne ledene sante
i grizu svitke gorkoga hleba.
Jedu me jedu
i nju u njima.
Onu
Koja mi na plesnjivim nepcima igra,
na nedrima krstače sadi,
na dlanu celiva sunce,
i stećke na mome čelu gradi.
Onu
Koja klija iz trulog mi rebra,
prodire svirepo kroz opnu uma
i poji me crnom vodom iz psećeg čanka.
Onu
Koja mi ne da
da zaspim dok spavam.

Jedu me jedu
noćima me jedu.

Niština

Smrt je popodnevna dremka bez snova.
Crne kese i bele lešine,
beli čaršavi i crno meso.
Grobari motaju duvan.
Patolozi prebiraju zlatne očnjake.

Raspolućeni jezik je sasušena kora banane.
Popucali kapilari se grušaju.
Crveni pegavi pamuk
prekriva buhavu ništinu.
Smrt je popodnevna dremka bez snova.

Litost

Bodljikavom žicom omeđan grad
već sa prvim sutonom upada u dubok san.
Noćni lovci kao iz neke antičke skaske
oštre svoje simitare i spremaju se za lov.
Ulični prodavci svoje semenke sole
roneći suze iz zakrvavljenih očiju
u usijane fišeke.
Jedna majka koja se sprema da podoji dete
uvek u isto doba večeri plače,
prisećajući se njegovih prstiju na usnama
i Verlenovih „Dragih ruku“ na njenom uhu.
Bodljikavom žicom omeđan grad
osvitom zasenčenog sunca naprasito se budi
i nedugo zatim pada u dubok san.

Pseudo-mercy

Kao mrene iz mreže zapletene
iz naših usta reči izvučene,
kao igle iz prstiju i jezika
koje počinju da gmižu i zabadaju se u meso,
dok nas gaze mrtvojedi
i taljige bojne krvlju umazane.

Refleksni odjek kapaka.
Vivisekcija iz zamućenog neba…
Predigra pred autopsiju idealnog scenarija
zaokruženog oksimoroničnim i eutanazijatičnim naslovom
“mercy-killing” alias “mercy-angel”.
Epistola u vidu monumenta podrugljivog izgleda
adresirana drhtavim slovima na kuću
u tipičnim bojama bolnice:
Pennsylavania avenue 1600
Država: Federacija pseudomoralnih domorodaca.

Odgovar kratak i grub
“Nema na čemu i drugi put”

Potpis i faksimil lekara:
dr. Lešinar Novosvetovni

Groteskni san

Ulica je prazna i namirena jakim sedativima.
Uz to je i jednosmerna,
mada znaka za to nigde nema.
Iznad krovova krvava kriška limuna
po ko zna koji put,
igra svoj oproštajni ples sa zvezdama.
Na jednoj troglavoj banderi
obamreli Isus ili čovek koji veoma liči na njega,
prikoven u predelu dušnika, ispija neku žestinu –
Njišući se poput klatna po telefonskim sajlama.
Arvo Pärt u kombinaciji sa Hieronimusom i setom
izvesno obezbeđuje groteskne snove.

Sinesteta

Srce mi zaigra u stomaku
kada ti čujem miris u pivskoj peni.
Zaškrgućem zubima kada te prospu
na tek dosoljenu žudnju.
Mućkaju mi oči kao kockice
sve one senke izloženih lutaka bez šminke,
sve one trepetljike nage i povijene u struku
i svi asterizmi u šoljici kafe.
Prokleta sinestezija,
nedelja me uvek napije tobom.

CV

Svi smo jednog izvora deca.
Sve nas isti prstohvat gasi.

Jedni klijaju i proklijaju.
Drugi su izdah ribljeg daha.

Plod rijavice
se meša
sa parom okeana
na nečijem rđavom štednjaku.
Potom se gnječi
i opija
u bezubim kolibama života.
On zri.
Na kraju
prkoseći još neopaloj jabuci
on odleće,
neznajući kuda
sa vremenom u kome gine.

Nakon nekog vremena
on ponovo pada
iz istog izvora,
u iste dubine.