Hleb koji smo kupovali krvlju

Pamtiš
Te puste visine u đavoljem mraku
i mleko u oku majke milosnice.
Zakopane ptice u prastaru raku
i nevini pogled kroz metalno lice.

Pamtim
Sve svete daljine anđeoskog sjaja.
Epitimske reči; krunisane ale
koje behu divan tobogan do kraja
i umorne usne što su dugo cvale.

Pamtimo
Miris mrtve zemlje, ljubavi prekratke.
Slepi svetionik kraj koga smo stali.
Jedan lepi život i neke ostatke
suvog hleba kog smo krvlju kupovali!

Pamtiš
Sujetne i gorde dodire majušne.
Umivene perle, purpurne krčage.
Kikot omče kožne vrh vrata bezdušne,
opijene duše na izmaku snage.

Pamtim
Kako ti kiša i sunce kosu kvasi
i tvoje oči žalne boji u vedre,
dok pred tobom pevaju i siromasi
brišući mokre obraze ti jedre.

Pamtimo
Varljive minute, zoru kako mirno sviće.
Sivilo i reči što smo darovali.
Jedan lepi život i neke deliće
suvog hleba kog smo krvlju kupovali!

Advertisements

Skitar

Ja sam vas zbilja zavoleo
i znam da vas oduvek nosim u sebi
i da vas ima u meni i njima;
u ovim razuzdanim stihovima.
Tu ste dok plovite svojim željama
u mislima ste  koje ubijam vinom.
Ne znam da li znam ko ste,
ali znam da mi dajete etar
i nadu skrojenu od lepote vaše biti.
Ja sam vas zbilja zavoleo
mada vas nikada niseo sreo.
Verujem da sam vas nekada video
iako vas nisam tražio,
ja sam vas našao
i ne znam da li bih smeo
ni da vam uputim ove reči,
jer verujem da ćete me čuti.

Vi ste pretpostavljam negde daleko.
Sakriveni u jezgru smisla
u tmini mirisa citrionske slasti.
Vi ste seme svetla i tame.
Seme junske lepotice i seme časti.
U vama duše i tela vrve;
bunovne reči koje sve mame
na smrt; pad u grehote prve.

Nikada vas nisam tražio
i ne znam da li bih smeo,
ali verujem da sam vas nekada video
kako sakriveni u beskonačnosti
u mešku pred pucanje,
krilatite mlade pelikane
i ljubite grešne fariseje
što vam bolne izatkaše rane,
što vam bele skidoše livreje.

Nikada vas nisam video
lutajući oblacima belim našim,
obmotane glave u smrtnički veo
svojevoljno okovan godinama vašim
i prekrasnim amom raspete lepote,
a sada sam samo na korak od bljeska
na korak od sjaja; sopstvene Golgote.

Ja sam vas zbilja zavoleo
mada vas nikada niseo sreo.
Verujem da sam vas nekada video
iako vas nisam tražio,
ja sam vas našao
i ne znam da li bih smeo
ni da vam uputim ove reči,
jer verujem da ćete me čuti!

Artur Šopenhauer: Eristička dijalektika

babeidede

Ovo je delo koje Artur Šopenhauer nije objavio za vreme svog života. Naziv potiče od reči eristika (gr. svađa, prepirka, razdor) – veština prepiranja (ili: raspravljanja, polemisanja, diskutovanja). Dakle, ko je erističan? Onaj koji je sklon svađanju i prepiranju.

Kao što vidimo ovde je svrha sama sebi dovoljna, a to je da se – uvek bude pobednik i da se uvek bude u pravu, bez obzira na sve.

Zašto pišemo o ovome?

Zato što mislimo da tamo gde se ne koristi intelekt u svrhu argumentacije, već surova volja za postizanjem cilja – bilo kog i bilo kojim sredstvima, gde je istina vrlo relativan pojam, mi zapravo govorimo o „ugrađenoj“ moći. Ko tu moć ima? U kosmičkom smislu to je Bog ili neko/nešto drugo u šta pojedinac veruje, međutim, u ovozemaljskom „vrhovni apsolut“ je država, tj. političari.

Kako su izbori tu, treba pročitati ovo delo, jer ako ništa drugo proširuje se…

View original post 249 more words