Izelice

Jedu me jedu
jedu me snovi.

Buše mi užegle tavne davnine
kopaju jame zaborava,
rovare presahla grcanja,
a ne znaju da se u tim prokopima
sakrvenim ispod obrazine i kože
u tim kotlinama krhkim
od smeđe pene i lake građe
legu vražija jaja
i plove učmale koščate lađe.
Ne znaju da se ovde slivaju vode
sa trošnih padina neba
i spe lakomi sipci
što tope sablasne ledene sante
i grizu svitke gorkoga hleba.
Jedu me jedu
i nju u njima.
Onu
Koja mi na plesnjivim nepcima igra,
na nedrima krstače sadi,
na dlanu celiva sunce,
i stećke na mome čelu gradi.
Onu
Koja klija iz trulog mi rebra,
prodire svirepo kroz opnu uma
i poji me crnom vodom iz psećeg čanka.
Onu
Koja mi ne da
da zaspim dok spavam.

Jedu me jedu
noćima me jedu.

Niština

Smrt je popodnevna dremka bez snova.
Crne kese i bele lešine,
beli čaršavi i crno meso.
Grobari motaju duvan.
Patolozi prebiraju zlatne očnjake.

Raspolućeni jezik je sasušena kora banane.
Popucali kapilari se grušaju.
Crveni pegavi pamuk
prekriva buhavu ništinu.
Smrt je popodnevna dremka bez snova.