Vrlo kratke priče

 

Nesvakidašnji lament

 

U domu pukovnika Hadžića se vala redovno plakalo. Prvo četrdesetdruge jadikovalo se tada dobrih mesec dana. Oca i majku su mu streljali Nemci, a brata zaklale ustaše u rođenom dvorištu. Četrdestpete mu umrla sestra pred sam kraj rata. Rekao bih srećom od bolesti, a ne od metka, al’ kakva mi je pa to crna sreća, smrt nema hijerarhiju. Sredinom sedamdesetih brat mu se obesio, takođe vojno lice i divan čovek i opet se plakalo. E bogami osamdesete smo plakali svi, tada je umro naš mali jugoslovenski Bog, jer u onog drugog Boga nismo ni smeli da verujemo. Titovu smrt pukovnik Hadžić primio je muški, ali se ipak nije mogao skameniti i ne pustiti koju suzu. Dve godine kasnije umrla mu žena. I dobro mnogi bi rekla žena ko žena, ali pukovnik Hadžić je i nju pošteno oplakao.
I evo pre neko jutro zove me gosn Hadžić i drhtavim, uplakanim glasom mi poručuje da odmah dođem kod njega. Rekoh evo stižem, treba li nešto da donesem, sem sveće mislim se u sebi. Kaže, ne komšija, možda jednu kolevku ako imaš, rodio mi se unuk.
O da i danas se plače.

Advertisements
%d bloggers like this: