Tišina

Zbijen sa tajnom u jednom baru.
Posmatrah nemo i setno sebe.
U staklu izloga videh šaru,
a onda odjednom ugledah tebe

Videh i ljude, neznane, znane,
njihove pomalo smešne siluete
i oni u staklu videše sebe,
a ja i dalje još vidim tebe.

Videh baš sve, ljude pomalo čudne.
Majke i očeve, nečije sinove i kćeri.
Barabe, kurve i one žudne
s lanca puštene okrutne zveri.

Videh i lopove, prodane duše, ubice.
Na nebu zvezdu sa tvojim likom,
laste, jablane i druge ptice
i onog naivca sa tužnom slikom.

Videh i damu sa zelenkadom,
tužne i nesretne, prijatelje stare.
Gledah ih dugo s velikim jadom
i želeh unazad da vratim dane.

Videh Božije sluge s zlatnim krstom
nitkove, dangube, bedne pijance.
Tebe tužnu s verenim prstom
kako koračaš sa nekim strancem.

Često i oni pogled bace ka staklu
naravno videvši jedino sebe,
a ja sam goreo u tome paklu
i dalje videvši jedino tebe.

I tako uvek odem duboko u noći,
da sam lutam i neko dobro slutim,
da slutim tebe i tvoje oči,
a oni pitaju me zašto ćutim.

Advertisements

Poslednje zbogom

Ispod starog modrog lužnjaka,
Ladovina pusta debela,
Jedna velika crna raka
Par svećica i barjaka
Zuji ona pesma poslednja.

A kroz gustu krošnju
zrak po koji prođe
i osvetli epitaf na ploči
i svi nose crnu nošnju,
more suza pune oči.

Kandilo se kladi kao
stari poljuljani brod
i svima je mnogo žao,
polaze u mimohod.

Garnizoni ko rojevi,
uzdignuti svi strojevi.
Plotun puca revolverom,
ali sve sa strogom merom.

Odjekuje cela šuma.
Steg je na sred piluma.
Epitaf ko da cvili:
Doviđenja moji mili

Vetar mirno vence odnosi,
gasi svećice i prokosi
u visine duša odleće
miris tamjana nebom proleće

Luzon

Zalivena suncem okorela zemlja
treperi pod tvojim nožicama belim.
Ranjena i crna spaljena i žedna.
Meka i duboka mistična i drevna.
Na njoj sam ti nekad štrikao slobodu,
umazanim čelom dubio sam kamen,
a krvavim jezikom poganim i vrelim
ljubio sam nebo i tvoj svetli pramen.

Urlici dubina držali nas budne.
Probodena tela na četiri mesta!
Pod pritiskom sjaja zlobe i neverstva
klijali su novi plodovi čoveka.
Plavo i crveno, zeleno i belo
i svadbeni ples bez dodira tela
na usahlom zrncu to bezgrešno delo,
opravdano žudnjom ispod crnog vela.

Zalivena suncem okorela zemlja
grli sirotane pepeljastog tena,
uboga od stope vampirskoga kova;
majka i ubica devojka i žena.
Svakoga me jutra muči ista jad.
Ko se sada budi mrtav ispod granja,
ko to hita slepo u još jedan pad
i ko se to radja, a ko pokop sanja?