Odlazak u tamni vilajet

Vezan sam jezikom!
To je znak da se treba zagasiti.
Kikoćem se vilama u lice.
Sa svim zlom na učkuru dugom
povlačim čamno breme za sobom
i više nisam sam.

Podvukao sam slovo crnine.
Uvrežio se u pepelu i ljazi.
Glođu me aveti, harpije, crvi,
a ipak dišem dublje no ikad,
podan i dičan
u ovom ropcu s mirisom strvi.

Krvlju i suzama rovarim zemlju.
Utrobina mi lokva svih zala,
isposnica trnjem probodena,
pasja hrana i lovina,
ali ne, više nisam sam
i zemlja je tako mnogo dala.

Nesvakidašnji lament

U domu pukovnika Hadžića se vala redovno plakalo. Prvo četrdesetdruge. Jadikovalo se tada dobrih mesec dana. Oca i majku su mu streljali Nemci, a brata zaklale ustaše u rođenom dvorištu. Četrdestpete mu je umrla sestra pred sam kraj rata. Rekao bih srećom od bolesti, a ne od metka, al’ kakva mi je pa to crna sreća, smrt nema hijerarhiju. Sredinom sedamdesetih brat mu se obesio, takođe vojno lice i divan čovek i opet se plakalo. E bogami osamdesete smo plakali svi, tada je umro naš mali jugoslovenski Bog, jer u onog drugog Boga nismo ni smeli da verujemo. Titovu smrt pukovnik Hadžić primio je muški, ali se ipak nije mogao skameniti i ne pustiti koju suzu. Dve godine kasnije umrla mu je žena. I dobro mnogi bi rekla žena ko žena, ali pukovnik Hadžić je i nju pošteno oplakao.
I evo pre neko jutro zove me gosn Hadžić i drhtavim, uplakanim glasom mi poručuje da odmah dođem kod njega. Rekoh evo stižem, treba li nešto da donesem, sem sveće mislim se u sebi. Kaže, ne komšija, možda jednu kolevku ako imaš, rodio mi se unuk.
O da i danas se plače.