Category Archives: Može uz kafu

The Tasmanian genocide

Abagond

Trugannini_1866 Truganini in 1866, the last full-blooded Tasmanian

The Tasmanian genocide (fl. 1826-1829) is where Whites from Britain wiped out nearly all the people of Tasmania, then called Van Diemen’s Land, now part of Australia. They sent the few hundred that remained to prison camps where they died of disease and despair. Truganini (pictured), the last full-blooded Tasmanian, died in 1876.

There were 6,000 Tasmanians. They had lived in Tasmania for 30,000 years. They were hunter-gatherers, each band with its own lands which it hunted and maintained with controlled burnings.

In 1803 Whites began to arrive.

On paper Tasmanians had the full and equal protection of British law. In practice, though, even when the government knew of “murders and abominable cruelties” committed by Whites against Tasmanians, it did nothing.

Despite killings, there was an uneasy peace of sorts. Whites lived along the coast. Most of the good hunting lands were still in Tasmanian hands.

Then…

View original post 421 more words

Monarsi

Na dalekom zapadu u južnim predelim Kanade i Severne Amerike živi jedna interesantna vrsta leptira, leptira „Monarha“.

Ova vrsta leptira da bi se sačuvala od jake studeni koja vlade vrletima kanadskih i severnoameričkih planina svake godine napuštasvoj dom i započinje svoju „Leptirsku Golgotu“.U periodu od osam meseci „monarsi“ pređu više od četiri hiljade kilometara, ne bi li došli do toplih meksičkih šuma.

Na svom putu, pored zvonkog lepeta njihovih krila, koji najviše podseća na onomatopeju kiše kao dar i divnu sliku zemaljskim posmatračima ostavljaju i prelep kolorit neba.Naime to tada plavičasto ili ono jutarnje ružičasto nebo za trenutak poprimi boju njihovih jarko narandžastih krila.

Monarsi koji sa juga Kanade kreću na svoje putovanje nažalost nikada ne završavaju svoj put.Na ovom hrabrom i pre svega dugačkom putu smene se četiri generacije leptira monarha.Niko ko započne putovanje ne preživi do cilja i niko ko stigne do konačnog odredišta ne uspeva da se vrati natrag. To znači da su na kraju ovog puta oni koji stignu do odredišta pra ili čukunleptirčići onih koji su krenuli, a oni koji se vrate nazad pra ili čukunleptirčići onih koji su stigli.

Ono što je možda i najinteresantnije čak i najboljim lepidopteristima je misterija kako se ovi milimetarski insekti svake godine kreću istim putem tako precizno kada se tokom njihovog puta smene četiri generacije. Možda lepidopteristi na to i imaju neku pametno objašnjenje, a možda se i „monarsi“ vode samo onom čika Mikinom „Da li sam svuda gde su mi tragovi“.

Na kraju ostaje samo još jedno pitanje. Da li je ova smena života i smrti, kružni oblik postojanja, samo jedna vrsta božanske opomene ljudskom biću? Da li se čoveku kroz ova mala, ali sigurno obogotvorena i veoma hrabra bića po ko zna koji put predočava značaj zajednice i jedinstva? Možda. Možda se pažnja skreće i na zadatak svake jedinke, da je cilj opstanka rase sopstvena žrtva za istu ili da je zadatak svakog pojedinca ostavljanje bilo kakvog materijalnog ili duhovnog znaka postojanja?

31325Ali na ta pitanja odgovori su nažalost malo složeniji, zato je možda dobro razmišljati samo o pitanjima. Uostalom pitanje je uvek jedno, a odgovora…ih.

Artur Šopenhauer: Eristička dijalektika

babeidede

Ovo je delo koje Artur Šopenhauer nije objavio za vreme svog života. Naziv potiče od reči eristika (gr. svađa, prepirka, razdor) – veština prepiranja (ili: raspravljanja, polemisanja, diskutovanja). Dakle, ko je erističan? Onaj koji je sklon svađanju i prepiranju.

Kao što vidimo ovde je svrha sama sebi dovoljna, a to je da se – uvek bude pobednik i da se uvek bude u pravu, bez obzira na sve.

Zašto pišemo o ovome?

Zato što mislimo da tamo gde se ne koristi intelekt u svrhu argumentacije, već surova volja za postizanjem cilja – bilo kog i bilo kojim sredstvima, gde je istina vrlo relativan pojam, mi zapravo govorimo o „ugrađenoj“ moći. Ko tu moć ima? U kosmičkom smislu to je Bog ili neko/nešto drugo u šta pojedinac veruje, međutim, u ovozemaljskom „vrhovni apsolut“ je država, tj. političari.

Kako su izbori tu, treba pročitati ovo delo, jer ako ništa drugo proširuje se…

View original post 249 more words

Џон ДОН (1572-1631)

РЕНЕСАНСА

Џон Дон је рођен у Лондону, (тачан се датум не зна, између 24. јануара и 19. јуна 1572. године) као први син у породици имућног гвожђарског трговца. Међу мајчиним прецима је и Томас Мор, канцелар Хенрија Осмог који је изгубио главу зато што није хтео да се одрекне верности папи. Отац је умро кад је будући песник имао четири године, а мајка се преудала за угледног лондонског лекара. Песник је напустио универзитет јер, као католик, није могао да потпише верност краљици Елизабети, поглавару англиканске цркве. Студирао је, потом, право, па учествовао у два бојна похода. Године 1598. постао је секретар сер Томаса Егертона, лорда чувара великог печата. Одрекао се католичанства и тајно оженио Егертоновом нећаком, што је довело до разлаза с послодавцем. Због тајног брака, тадашњег озбиљног прекршаја, неко време је у затвору, а онда се, после мукотрпног судског процеса који је, како пише др Душан Пувачић, “исцрпио његова и…

View original post 1,704 more words