Knjiga o mukama

Evo stojim pokraj hrpe
nezavršenih pesama
nepotrebnih reči i
suvišnih stihova
o veri i pravdi,
Bogu i ljudima
i raznim čudima.

I stojim na granici
izmedju pakla i raja
levo i desno
sve kraj do kraj,
provalije prazne
nesrećnih duša
i onih nevino preklanih guša.
Bešenih, streljanih
sve iz inata
raj je do pakla,
a brat do brata.

Pitam se
ima li Boga?
Ti me pitaš: moga ili tvoga?!
Pa zar je bitno
odakle potičem
koje sam krvi
i zašto plačem
i zašto volim
zašto se dajem
kome se molim
pred kim se kajem!

Rođen sam kao jedinka
koja se vremenom oslobađa
svoje duše.
Koja nema pravo da bira.
Vaspitanje jedino dato
onako kako vrhovni svira.

I šta je crveno slovo?
Šta mi vredi da znam.
Simbol vere,
svećice, badnjak i hram.
Dok čaša vina na stolu stoji
dane broji i kroji
ja se pitam samo
da li postojiš negde tamo.

Odgovor ne usleđuje sveća
se gasi,
a posle toga
naši glasovi gube se u masi.
I nije nam više ono
kanidlo sveto
ikona što gleda nas
malo ćudljivo i nemo
ustvari sveto
previše sveto.
Sada su naše molitve
postale psovke,
vreme je evoluiralo,
a ja se pitam dokle.

Možda mi nismo isto boje,
al’ pogledaj oko moje i tvoje
pogledaj ruke
pogledaj telo.
sve nam je isto
sveto i celo.

Nije bitno gde si ti rodjen
ni gde sam ja rodjen.
Bitno je samo da si pravilno vodjen.
Dosta nam je bilo boli
ratova, krvi
i pseće hrane!
Biram da budem prvi,
da budem bačen sa druge strane.
Sa neke strane
gde nisu bitni
jezik i vera
gde su svi isti
i gde je spomenik ognjište tela.

Sada evo stojim
pred svetim gralom
očima okrenut ka tvome domu
bojim se oče,
padam u komu,
telo mi lebdi,
duša mi mre
i sve postaje plač istine.

Reci mi molim te,
a znam da znaš.
Da li postojiš
da bi nas spajao
ili samo bezdušno odvajao?
Da li si tu i samo ćutiš
ili te nema i ne postojiš
i nešto veliko mirno slutiš?!

Znam da ne može stati sve u par redova
i da ne držiš sve ti u rukama,
zato i pišem knjigu o mukama
psalam četrnaest,
poglavlje sledi,
možda je ono nešto što vredi.

Konfuzno, prozaično
i pomalo arhaično
nenemetljivo
ćutljivo
i veoma zloslutljivo
završavam ovu elegičnu priču
tragediju u nekoliko činova
protkanu koncem
nečiste krvi.

I opet biram da budem prvi!

Zašto

Zašto nas stalno krvnici vode?
Što naše voljene šalju u boj?
Reci mi molim te. srpski rode
kome mi poklanjamo život svoj?

Zašto da zlotvor kuće nam pali?
Zašto da zlotvor sestre nam kolje?
Zašto baš nama što smo tako mali
i što smo samo želeli bolje?

Zašto da bombe padaju s neba
umesto tople prolećne kiše?
Zašto da nemamo ni parče hleba,
a nismo želeli ništa vise?!

Zašto nevini uvek stradaju?
I zašto krivi, nevinima sude?
I zašto dušmani zemljom vladaju,
a mi smo želeli bolje da bude?

Zašto nam uzeše Kosovo polje?
Zašto nas gurnuše u dobok vir?
Zašto sad Srbe neko tamo kolje,
a mi smo želeli spokoj i mir?

Zašto su naše rodove klali?
Zašto su naše rušili tlo?
Za kog su oni to živote dali?
Zašto i danas vlada zlo?

Zašto uvek bednima kuće izgore?
Zašto se većima ne desi to?
Zašto baš bednima koji se bore?
Dok oni veliki gledaju to.

Zašto nam ruše manastire svete?
I zašto bese majke što decu doje?
Zašto da pati nedužno dete?
Kada smo samo želeli svoje.

Zašto baš nama toliko tuge?
I zašto stalno vlada rat?
Kada smo mi voleli druge
i želeli samo jedno, da nam preživi rođeni brat!

I zašto suze same nam teku?
Zar je sve tako crno i nemo?
I zašto gledamo krvavu reku?
Reci mi, molim te o srpski rode
imamo li snage dalje da idemo?

Još jednom zašto?
Zašto su pale nedužne glave?
Zar nismo mogli živeti u slozi?
Sve je to sada u ime slave,
barem nam ti Bože pomozi!