Odlazak u tamni vilajet

Vezan sam jezikom!
To je znak da se treba zagasiti.
Kikoćem se vilama u lice.
Sa svim zlom na učkuru dugom
povlačim čamno breme za sobom
i više nisam sam.

Podvukao sam slovo crnine.
Uvrežio se u pepelu i ljazi.
Glođu me aveti, harpije, crvi,
a ipak dišem dublje no ikad,
podan i dičan
u ovom ropcu s mirisom strvi.

Krvlju i suzama rovarim zemlju.
Utrobina mi lokva svih zala,
isposnica trnjem probodena,
pasja hrana i lovina,
ali ne, više nisam sam
i zemlja je tako mnogo dala.

Advertisements

Nesvakidašnji lament

U domu pukovnika Hadžića se vala redovno plakalo. Prvo četrdesetdruge. Jadikovalo se tada dobrih mesec dana. Oca i majku su mu streljali Nemci, a brata zaklale ustaše u rođenom dvorištu. Četrdestpete mu je umrla sestra pred sam kraj rata. Rekao bih srećom od bolesti, a ne od metka, al’ kakva mi je pa to crna sreća, smrt nema hijerarhiju. Sredinom sedamdesetih brat mu se obesio, takođe vojno lice i divan čovek i opet se plakalo. E bogami osamdesete smo plakali svi, tada je umro naš mali jugoslovenski Bog, jer u onog drugog Boga nismo ni smeli da verujemo. Titovu smrt pukovnik Hadžić primio je muški, ali se ipak nije mogao skameniti i ne pustiti koju suzu. Dve godine kasnije umrla mu je žena. I dobro mnogi bi rekla žena ko žena, ali pukovnik Hadžić je i nju pošteno oplakao.
I evo pre neko jutro zove me gosn Hadžić i drhtavim, uplakanim glasom mi poručuje da odmah dođem kod njega. Rekoh evo stižem, treba li nešto da donesem, sem sveće mislim se u sebi. Kaže, ne komšija, možda jednu kolevku ako imaš, rodio mi se unuk.
O da i danas se plače.

Izelice

Jedu me jedu
jedu me snovi.

Buše mi užegle tavne davnine
kopaju jame zaborava,
rovare presahla grcanja,
a ne znaju da se u tim prokopima
sakrvenim ispod obrazine i kože
u tim kotlinama krhkim
od smeđe pene i lake građe
legu vražija jaja
i plove učmale koščate lađe.
Ne znaju da se ovde slivaju vode
sa trošnih padina neba
i spe lakomi sipci
što tope sablasne ledene sante
i grizu svitke gorkoga hleba.
Jedu me jedu
i nju u njima.
Onu
Koja mi na plesnjivim nepcima igra,
na nedrima krstače sadi,
na dlanu celiva sunce,
i stećke na mome čelu gradi.
Onu
Koja klija iz trulog mi rebra,
prodire svirepo kroz opnu uma
i poji me crnom vodom iz psećeg čanka.
Onu
Koja mi ne da
da zaspim dok spavam.

Jedu me jedu
noćima me jedu.

Niština

Smrt je popodnevna dremka bez snova.
Crne kese i bele lešine,
beli čaršavi i crno meso.
Grobari motaju duvan.
Patolozi prebiraju zlatne očnjake.

Raspolućeni jezik je sasušena kora banane.
Popucali kapilari se grušaju.
Crveni pegavi pamuk
prekriva buhavu ništinu.
Smrt je popodnevna dremka bez snova.

Litost

Bodljikavom žicom omeđan grad
već sa prvim sutonom upada u dubok san.
Noćni lovci kao iz neke antičke skaske
oštre svoje simitare i spremaju se za lov.
Ulični prodavci svoje semenke sole
roneći suze iz zakrvavljenih očiju
u usijane fišeke.
Jedna majka koja se sprema da podoji dete
uvek u isto doba večeri plače,
prisećajući se njegovih prstiju na usnama
i Verlenovih „Dragih ruku“ na njenom uhu.
Bodljikavom žicom omeđan grad
osvitom zasenčenog sunca naprasito se budi
i nedugo zatim pada u dubok san.

Pseudo-mercy

Kao mrene iz mreže zapletene
iz naših usta reči izvučene,
kao igle iz prstiju i jezika
koje počinju da gmižu i zabadaju se u meso,
dok nas gaze mrtvojedi
i taljige bojne krvlju umazane.

Refleksni odjek kapaka.
Vivisekcija iz zamućenog neba…
Predigra pred autopsiju idealnog scenarija
zaokruženog oksimoroničnim i eutanazijatičnim naslovom
“mercy-killing” alias “mercy-angel”.
Epistola u vidu monumenta podrugljivog izgleda
adresirana drhtavim slovima na kuću
u tipičnim bojama bolnice:
Pennsylavania avenue 1600
Država: Federacija pseudomoralnih domorodaca.

Odgovar kratak i grub
“Nema na čemu i drugi put”

Potpis i faksimil lekara:
dr. Lešinar Novosvetovni

Groteskni san

Ulica je prazna i namirena jakim sedativima.
Uz to je i jednosmerna,
mada znaka za to nigde nema.
Iznad krovova krvava kriška limuna
po ko zna koji put,
igra svoj oproštajni ples sa zvezdama.
Na jednoj troglavoj banderi
obamreli Isus ili čovek koji veoma liči na njega,
prikoven u predelu dušnika, ispija neku žestinu –
Njišući se poput klatna po telefonskim sajlama.
Arvo Pärt u kombinaciji sa Hieronimusom i setom
izvesno obezbeđuje groteskne snove.

Sinesteta

Srce mi zaigra u stomaku
kada ti čujem miris u pivskoj peni.
Zaškrgućem zubima kada te prospu
na tek dosoljenu žudnju.
Mućkaju mi oči kao kockice
sve one senke izloženih lutaka bez šminke,
sve one trepetljike nage i povijene u struku
i svi asterizmi u šoljici kafe.
Prokleta sinestezija,
nedelja me uvek napije tobom.

Haiku II

*
Zumbuli bude juni.
Svici mirisnog sumraka
potpiruju bljesak ljubavi.

*
Narcisi nikli iz mrkog snega.
Februarski duh gorde sopstvenosti
igra kolo pred očima.

*
Pajac svira na okarini.
Mesečeva sonata.
Lavež pasa beskućnika.

*
Kroz vrata prođe svetlo.
On dunu maslačak
i zaspa na travi.

*
Vetrom poljuljani narcis
U njemu pčela spava –
miris rođenja.

CV

Svi smo jednog izvora deca.
Sve nas isti prstohvat gasi.

Jedni klijaju i proklijaju.
Drugi su izdah ribljeg daha.

Plod rijavice
se meša
sa parom okeana
na nečijem rđavom štednjaku.
Potom se gnječi
i opija
u bezubim kolibama života.
On zri.
Na kraju
prkoseći još neopaloj jabuci
on odleće,
neznajući kuda
sa vremenom u kome gine.

Nakon nekog vremena
on ponovo pada
iz istog izvora,
u iste dubine.