Sinesteta

Srce mi zaigra u stomaku
kada ti čujem miris u pivskoj peni.
Zaškrgućem zubima kada te prospu
na tek dosoljenu žudnju.
Mućkaju mi oči kao kockice
sve one senke izloženih lutaka bez šminke,
sve one trepetljike nage i povijene u struku
i svi asterizmi u šoljici kafe.
Prokleta sinestezija,
nedelja me uvek napije tobom.

Advertisements

Haiku II

*
Zumbuli bude juni.
Svici mirisnog sumraka
potpiruju bljesak ljubavi.

*
Narcisi nikli iz mrkog snega.
Februarski duh gorde sopstvenosti
igra kolo pred očima.

*
Pajac svira na okarini.
Mesečeva sonata.
Lavež pasa beskućnika.

*
Kroz vrata prođe svetlo.
On dunu maslačak
i zaspa na travi.

*
Vetrom poljuljani narcis
U njemu pčela spava –
miris rođenja.

CV

Svi smo jednog izvora deca.
Sve nas isti prstohvat gasi.

Jedni klijaju i proklijaju.
Drugi su izdah ribljeg daha.

Plod rijavice
se meša
sa parom okeana
na nečijem rđavom štednjaku.
Potom se gnječi
i opija
u bezubim kolibama života.
On zri.
Na kraju
prkoseći još neopaloj jabuci
on odleće,
neznajući kuda
sa vremenom u kome gine.

Nakon nekog vremena
on ponovo pada
iz istog izvora,
u iste dubine.

Fragmenti

Na svakom meridijanu
samuju rastavljeni delovi celine.
Rastavljeni željom nebesa.
Spojeni željom nebesa.

Priručje šoljice za kafu
i
nedovršeni upitnik

Malo jedanaesto slovo azbuke
i
napola slomljeni štap mokrih kapaka

Oni se godinama traže
u jamama goropadnog sopstva.
Stružući slast lakoće i meda,
sa jezika skramu i okove ropstva.

Nekada se pronađu!
Užlebe se.
Nekada se ne pronađu
i ostanu razglobljeni fragmenti.

Ako se nađu
spoje se.
Od njih nastane:
idealni spoj nesavršenosti,
evanđeoska lepota različitosti,
celina svezana blagoslovom etra,
koštanim tkivom izumrle vrste,
mudrošću eona,
viteškim srcem
i verom slepog beskućnika.

Ako se nađu pocinje život…
Ako se ne nađu
ostaju promašeni životi
i
dva pokidana dela jednog lista deteline.

Morfejeva staza

U snu smo putnici.
Tragaoci za beskonačnim…

Neko je vidra na pupoljku procvetalog bagrema.
Neko je fenjer koji treperi po uglovima.
Kroz nečija rebra prolaze strele.
Iz nečijih očiju niču crkve i kapele.

U snu smo beskonačni…
Stradalnici svake zore.

Svako kofera skida na drugoj stanici.
Stanice nikada nisu jedna pored druge.
I na svakoj šareni ibis mrcvari minute.
I svi smo sapatnici svog Morfeja sluge.

U snu smo stradalnici.
Pobednici svake zore…

Neko nastavlja magistralnim putem do sreće.
Neko se iskrcao na uglu Mesjeove bez broja
ispod jednog olistalog bagrema
i neba palog na zefirne gajke pokleklih heroja.

Vaskrsenje

Nisi ti mrtav!
Ti si se ponovo rodio,
pre nego što si se upokojio.
Ti si vaskrsnuo.
Ti ponovo hodaš
i ljubiš onog kog si nekad proklinjao
tvojim jezikom paora i sluge
i mrziš onu istu koju si nekada voleo
u drugom obličju tela
sa istom esencijom duše.
Koja je danas,
danas otplovila ili odletela negde daleko.

Nisi ti mrtva!
Sve dok ima onih što za tobom plaču
i ljube ti oči povrh tvoje glave
dok mramorno nebo uspavljuje sveće
a nad tvojim telom zelene se trave.
Nisi ti mrtva!

Nisi ti mrtav!
Ti si vetar i zvezda
rođenja iz rumenila jutarnjeg neba.
Ti si možda samo miris gloga
ili mešak zrele magnolije.
Ti si možda sada na uzdah od Boga,
a možda i đavo tvoju krv sad pije.

Nisi ti mrtva!
Ponovo ćeš se roditi iz one iste zemlje
u kojoj si i pokopana.
Rodićeš se sveža i voljena;
bezbojana i kriva;
obojena i nedužna.
Psovaćeš slike pred kojima si se klanjala,
grliće te one iste ruke koje su te nekada klale
i ljubićeš onog koga si nekada proklinjala
tvojim jezikom paorke i sluškinje.

Nisi ti mrtva!
Samo je još nisi rodila
mada si živa, ali pomalo neodlučna.
Gde da se udomiš.
Na čija pleća verige sviješ,
na čijem krstu klinove prikucaš,
koga da voliš,
a koga da ubiješ.

Monarsi

Na dalekom zapadu u južnim predelim Kanade i Severne Amerike živi jedna interesantna vrsta leptira, leptira „Monarha“.

Ova vrsta leptira da bi se sačuvala od jake studeni koja vlade vrletima kanadskih i severnoameričkih planina svake godine napuštasvoj dom i započinje svoju „Leptirsku Golgotu“.U periodu od osam meseci „monarsi“ pređu više od četiri hiljade kilometara, ne bi li došli do toplih meksičkih šuma.

Na svom putu, pored zvonkog lepeta njihovih krila, koji najviše podseća na onomatopeju kiše kao dar i divnu sliku zemaljskim posmatračima ostavljaju i prelep kolorit neba.Naime to tada plavičasto ili ono jutarnje ružičasto nebo za trenutak poprimi boju njihovih jarko narandžastih krila.

Monarsi koji sa juga Kanade kreću na svoje putovanje nažalost nikada ne završavaju svoj put.Na ovom hrabrom i pre svega dugačkom putu smene se četiri generacije leptira monarha.Niko ko započne putovanje ne preživi do cilja i niko ko stigne do konačnog odredišta ne uspeva da se vrati natrag. To znači da su na kraju ovog puta oni koji stignu do odredišta pra ili čukunleptirčići onih koji su krenuli, a oni koji se vrate nazad pra ili čukunleptirčići onih koji su stigli.

Ono što je možda i najinteresantnije čak i najboljim lepidopteristima je misterija kako se ovi milimetarski insekti svake godine kreću istim putem tako precizno kada se tokom njihovog puta smene četiri generacije. Možda lepidopteristi na to i imaju neku pametno objašnjenje, a možda se i „monarsi“ vode samo onom čika Mikinom „Da li sam svuda gde su mi tragovi“.

Na kraju ostaje samo još jedno pitanje. Da li je ova smena života i smrti, kružni oblik postojanja, samo jedna vrsta božanske opomene ljudskom biću? Da li se čoveku kroz ova mala, ali sigurno obogotvorena i veoma hrabra bića po ko zna koji put predočava značaj zajednice i jedinstva? Možda. Možda se pažnja skreće i na zadatak svake jedinke, da je cilj opstanka rase sopstvena žrtva za istu ili da je zadatak svakog pojedinca ostavljanje bilo kakvog materijalnog ili duhovnog znaka postojanja?

31325Ali na ta pitanja odgovori su nažalost malo složeniji, zato je možda dobro razmišljati samo o pitanjima. Uostalom pitanje je uvek jedno, a odgovora…ih.

Nerođenima

 

nasilje-nad-ženama

Poluprazan tanjir zasoljen jadom telesne kapi
koja još uvek nije dovoljna da prelije čašu.
Dlan na slepoočnici tek da prekrije zverske sapi
i još par sitnih kapi straha za tek načetu flašu.

Tišina koja je ubijala više od pesnica.
Krvavi pogled oronulog stvora pravo u lice
i posle par oporih gutljaja stvorova desnica.
pravo u srce majke; u srce svilene svetice.

Zadah smrti na modrim usnama, na očima skrama,
belezi po telu koji stenju pri svakom koraku;
Nekada prekrasna vila danas je krvava dama,
zatočenica gvozdenih nadanja u polumraku.

Pretakanje sećanja u slike davnih svetlucanja.
Detinji dani na kaldrmi, zvončići sa Vrbice.
Kratak podset kao uvertira za nova grcanja
i nove rane koje će prekriti bronzano lice.

Gledao ju je dugo i onda je skinuo golu
pred nebeskim ikonama  i Bogorodicom svetom.
Tukao ju je do smrti verno odan alkoholu
i ubio nerođeni život u mesecu petom.

 

Povodom 25. novembra svetskog dana borbe protiv nasilja nad ženama!

Besna

Zatvorenih očiju
sa nebom na glavi
i recnutog grkljana
sagledavam čiljenice;
napojnica slepom čamdžiji
poljubac za Persefonu
duboka jama za…
Za krivce
ili
nedužne slutnje
trgnute iz spokoja usred noći.
Manični poremećaj duha
zarobljen u treku jutarnje kafe
sa omčom oko vrata
pokušava da se oslobodi besmisla.

Tri tačke.

Jutros me je probudio gavran.
Edgar je vaskrsnuo
i pojavio se na sudu
kao svedok bradatom alkosu
sa omčom oko vrata!

Tri tačke.

On plače cvili i stenje
dok lepljivim rukama pipa oči
i briše skramu i memlu prošlosti.
Zatvorenih očiju
sa nebom na glavi
on se rađa i ponovo mre…
Bez svedoka
u tmini
u prašini
u izjalovljenom trudu
u pokušaju života
on počinje da živi!